Ako do sada niste čitali ili slušali dr. Gabora Matea, moja topla preporuka je da to učinite. Njegovo razumevanje traume će vam dati podsticaj da zaronite duboko u sebe i otkrijete zašto ste se odvojili od sebe, od svoje prave prirode. Ovo je isečak iz jednog od njegovih predavanja u kojem govori upravo o traumi:

„Trauma znači rana, dakle to je povreda, duševna povreda, psihološka povreda, emocionalna povreda. Trauma nije ono što vam se dogodilo. Trauma je ono što se događa u vama kao rezultat onoga što vam se dogodilo. Dakle, postoji neki traumatični događaj i zatim nastaje rana zbog koje patite. Ta rana je trauma. To je u suštini dobra vest, jer kada bi trauma bila to što se dogodilo pre 10 ili 30 godina, ne biste mogli učiniti ništa povodom toga. Dogodilo se. Ali ako je trauma rana koju ste zadobili, rana uvek može zaceliti.

Šta je svojstveno ranama? Ako imate otvorenu ranu i dodirnete je, to stvarno boli. Trauma je otvorena rana koja nije zacelila i kada je dodirnete, boli. Sa druge strane, sa ranama se događa to da za sobom ostavljaju ožiljke. A ožiljno tkivo je po svojoj prirodi tvrdo, kruto, nije elastično, ne raste i nema nervne završetke, tako da nema osećaja. Tako da sa jedne strane, trauma se može javiti kao vrlo osetljiva rana i kod iste osobe može se ispoljiti kao područje gde nema osećaja, gde je krutost, nema fleksibilnosti i kapaciteta za rast.

Kada ste povređeni kao dete, jedini način da se zaštitite, jer ne možete pobeći ili vratiti udarac, je da se odvojite od svojih osećanja, od svog tela, od svojeg ja. Tako da je suštinska trauma to odvajanje od sebe, što je opet dobro, jer dokle god ste živi i svesni, možete ponovo uspostaviti tu vezu. Ali to odvajanje prouzrokuje mnogo problema, kako mentalnih, tako i fizičkih, sve dok ne iscelite tu ranu.

Trauma se može javiti u dva oblika: trauma sa velikim T (seksualno, fizičko, emocionalno zlostavljanje, smrt roditelja, bolan razvod roditelja, roditelj koji je duševni bolesnik ili zavisnik, nasilje u porodici…), dakle razdvojenost, zanemarivanje, to su veliki traumatski događaji. Ali decu možete povrediti i drugačije, i to ne tako da im činite nešto nažao, već tako što im ne dajete ono što im je potrebno. A deca imaju apsolutnu potrebu za bezuslovom ljubavlju i prihvatanjem, za tim da ih vidite i čujete, da ih prihvatite onakvu kakva jesu. Roditelji mogu voleti svoju decu, ali zbog vlastite traume ili stresa, zbog vlastitih problema i poteškoća u životu, ako nisu u stanju pružiti detetu tu bezuslovnu ljubav i prihvatanje, dete će opet biti povređeno. To je trauma sa malim t.

Prepoznavanje traume je prvi korak ka isceljenju. To je zapravo najvažniji korak. Reč isceljivanje usko je povezana s rečima celo i celovitost. Pošto je trauma odvajanje od sebe, isceljivanje je ponovno spajanje u celinu. I isceljivanje zahteva rad. Ali pitanje: Šta je to u meni što je doprinelo da do nekog problema dođe?, to je najvažnije pitanje. Jer to je preuzimanje odgovornosti. I tu počinje isceljivanje, sa preuzimanjem odgovornosti.“

U DIT hipnoterapiji dobijamo odgovor upravo na to pitanje. Otkrivamo „u šta sam sebe u nekom trenutku života ubedio da je istina, a što mi ne pomaže da napredujem, već me koči da ostvarim svoj pun potencijal“. To je ključno pitanje i odgovor na to pitanje vodi do razrešenja mnogih situacija i stanja koje u životu doživljavate kao problematične. Kada dođete do uzroka, do izvora, shvatićete da ste nakon pretrpljene traume usvojili neki mehanizam samozaštite da biste preživeli, razumećete zašto ste to uradili i moći ćete svesno i odgovorno da se posvetite usvajanju novih mehanizama, novih navika u razmišljanju koje će vas voditi ne samo ka rešavanju vašeg problema, već ka uravnoteženom, sretnom i ispunjenom životu.